Ko su, zapravo, mačke u čizmama? Uvod

Follow my blog with Bloglovin

Dobrodošli!

Ovo je priča o mačkama avanturistima, i jednoj osobi koja se tako oseća. Nas je trenutno tri, mačka do mačke, mačkica. Moša, poglavica plemena, usvojen kao odraslo debeloguzo mače u jednoj beogradskoj veterinarskoj ambulanti, rođen u nekoj kutiji, u nekom podrumu, a sad je Papa moje Crkve. Zatim Plamenka, riđobrada Bavarka sa hroničnim problemima sistema za varenje, te mu dođe  kao najmlađe bolešljivo dete u porodici, svi je volimo, tovimo i zovemo Đole. Bila je donedavno i majka, kojoj su nasilno i bezobrazno oteli decu i razdelili  nekim divnim, toplim porodicama. I ona nam to nikada  neće oprostiti, znam. No, ništa to ne utiče na njen avanturistički duh. Treća mačka mu dođem ja. Posmatrajući moju klasifikaciju i genom, teško da bi bilo koji taksonom zaključio da spadam u porodicu mačaka, ali verujte mi na reč. Imam krzno koje povremeno odbacujem po raznoraznim kozmetičkim salonima, mada mi je i dalje  najslađe da se olinjam u Žarkovu, kod moje Cece, žena profesionalac. I mjaučem mnogo i kvalitetno, stalno sam gladna, žalim se na birokratiju, sve ove raštimovane državne sisteme, uvek su mi hladna stopala i zato često piškim, pa menjam posip svaki dan i mjaučem svima naglas o svemu tome. 

Elem, raznobojni, kakvi jesmo, nas troje smo idealna porodica. Imamo istančan ukus za hranu i piće, te nema većih razmirica prilikom kupovine, kupujemo samo najbolje, a najjeftinije. Hrana u sosu do juče 3,99 evra danas 3,79, zaboga, odmah grabi četir' kutije, daj da uštedimo za suši sutra. Dalje, niko se nikome ne meša u dnevni raspored, zna se ko kada ide na posao i kada se vraća- ja idem i vraćam se oko pet popodne. Moša i Plamenka mi tu ne zameraju mnogo i strpljivo dremaju u svim poznatim i nepoznatim joga položajima dok ja ne obavim šta imam. Samo složno.
Nit koja nas, pak, čvrsto drži je ta prokleta radoznalost. Koja, inače, može da ubije mačku te uz nju obavezno ide i odvažnost. Prvo nežno onjušimo vazu kao akt radoznalosti, zatim je vrlo pažljivo srušimo u znak odvažnosti, da se slomi u paramparčad, i posmatramo šta će da se desi (tu je taj dašak avanturizma i iščekivanja nepoznatog). E sad, kaže Moša, on je čitao, ako to uradimo beskonačan broj puta, možda će se delići vaze nekada ponovo složiti u vazu?! On i dalje razvija hipotezu, mislim da je na pomolu da preokrene trenutno važeći Standardni model, a ja sam se, bogami, obručila na vaze, njušim i rušim, i samo gledam šta će biti. 

Vrlo je zabavno, evo doselih se na najzapadniju tačku Evrope da porušim i ovde koju vazu, u ime nauke i besmrtne radoznalosti. 

A čizme?
Mi u svaku avanturu uskačemo u čizmama. Čim stigne e-mail o potvrdi za rezervaciju leta, koferče u ruke i obuvamo se. Nikad ne znaš kuda te put nosi i čiste li ulice onako besomučno kao Nemci. Ja nosim svoje crne gumene šljapkare, Moša preferira Burberry, deerskin leather ankle boots. Moram priznati, Plamenka još uvek nosi opanke, pokušali smo sve, ali ona insisitra. Neka je, ionako ima slaba creva, pa da je ne stresiramo. 

A šta nam se sve dešava usput, i na kraju puta, pokušaću da zabeležim ovde. Pisaću isključivo ja, u prvom licu jednine i na srpskom jeziku, ponekad književnom. I mislim da će sledeća tema biti o vanilicama, i kako sam, spremajući ove kolačiće, razvila nekoliko refleksija o sebi...i svom životu. I životima svih drugih.

Ovo je bio samo uvod u likove i pisca, a naredne teme verovatno će biti nešto teže i mračnije. Jer trenutno...pa, trenutno nam je tako.

Do sledećeg čitanja,

Ivana u čizmama