Sretoh juče Boga u metrou

Kupila sam juče odlično vino na popustu, iz poznate vinske oblasti Alentejo. Crno, polu-suvo, mekano k'o duša. Čavrljamo Moša i ja, milina nas uhvatila, te čaša po čašu, dođosmo sa razgovorom bogu iza krmenadle. Bukvalno. Brbljiva kakva jesam, nezaklapača najgore vrste, krenem sa monologom, već omamljena toplinom vina. 

      Uvek sam se izjašnjavala kao nereligiozna, pričam mu ja, na mom su oltaru uvek gorele sveće koje palim voimja naučnih teorija. Ali pazi - rekoh nereligiozna, ne i neverujuća. Vidiš, nisam ja zadrti sakupljač suvih činjenica, nikad nisam porekla da gajim osećaj da zaista postoji nešto među svim stvarima u svemiru, neke planetarno-avetinjske-zvezdano-kvantnomehaničke sile koje prožimaju tebe, mene, ovaj pampur i advokata iz prizemlja. Znaš na šta mislim? Kada bih razmišljala isključivo kao naučnik, onda bih rekla Higsovo polje. Teorija kazuje da ono prožima univerzum i daje osnovnim česticama masu, a te čestice grade atome, molekule, palme, sardine, merino ovce, sve, sve što biva materijom. E sad, da li to možemo nazvati tvorcem, kao neko Tvorčevo polje, recimo, ne znam baš. Fali tu nešto. Previše je egzaktno, formulama opisano, i ok, to je za prirodnjake potpuno selbstverständlich (samopodrazumevajuće, dražesan nemački izraz).

Međutim, religija, koju god da uzmeš kao primer, u svojoj osnovi, nudi tom "polju" novu dimenziju, onostranu, duhovnu, punu ljubavi i razumevanja za bližnjeg svog, kapiraš u kom smeru idem? E to mi se sve više sviđa, ali me i sve više zbunjuje. Ako smo svi nastali od jednoga jedinoga tvorca koji nas sve voli jer smo njegovi, i ko će koga nego svoj svoga, čemu onda sva ova patnja i potpuni emotivni haos koji gazi čovečanstvo. Prva ja sam se napatila, Mošislave, u poslednjih godinu dana. Video si koliko smo puta prebrojavali cente, ne evre, cente, brate,  ostali bez krova u sred Bavarske, i koliko puta smo se selili, i svi oni dani i noći koje proplakah dok se ne izobličim. Ja to tvorčevo polje puno ljubavi nijesam osetila. Mada, nešto mišljah, kako će ijedan bog da me voli, ako ne volim samu sebe. Možda tu imam neki problem?
Otkad smo došli ovde, kao za inat, svud crkve, svi religiozni do koske, i igrom slučaja posetila sam više večernjih misa nego predavanja na trećoj godini faksa. Što mi je teže, religija se uvlači u moj život. Je l' to neki znak, šta misliš? Evo, danas baš bilo Bogojavljenje i na putu do laba svratih do one stare crkve, São Domingos, dole u centru, mislim da nikad nisi išao tamo sa mnom? Elem, bilo mi je prijatno, pomolih se, štaviše. Za mene. Više to je bila molitva upućena meni samoj, za mene, ali stvarno sam se lepše osećala. Možda je to bio trenutak samoljubavi, nemam pojma - de naspi još malo.

      A sad ovo kad čuješ, osušiće ti se brkovi! Krenuh da uhvatim metro pa da stignem na voz do Instituta. Sedim i čekam, razmišljam o tome ko je moj bog, kome se ja to, zapravo, molim, shvataš, pokušavam da uobličim svoj sud o svemu tome u jednu konkretnu misao. I kažem si "možda mi samo treba neki znak". U tom momentu seda pored mene devojka sa nebesko plavim anđeoskim krilima u rukama. Eeeeej! Ovo nekome da ispričam ne bi mi verovao, realno ne bi. Možeš li misliti?! Stvarno sam bila uzbuđena završavajući priču jer se setih koliko je taj momenat zapravo bio nestvarno stvaran! 

Mošislav me je posmatrao hladno još nekoliko trenutaka, a onda je mirno, kako samo on ume, nastavio razgovor: "Ivana, što se tiče nedaća koje zadešavaju tebe i kompletan ljudski rod mogu se objasniti lako - kad napraviš pitu od govana, moraš posle i da je pojedeš. Ti si sama sebi bila napravila jednu poštenu uvijaču, pa si je i pojela, nema tu boga koji bi pomogao, a i zašto bi, to sve čovek sam sebi umesi. A da li Bog uopšte postoji, ja imam, opet, vrlo jednostavan pogled na to. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem da nam se Bog pokazuje kao dobri ljudi koji nam se nađu u nevoljama, kada nam je teško. Nebitno koliko malen bio problem. Recimo, jednom sam se vraćao mrtav umoran od veterinara, zabrinut za Plamenku, onda kad je imala upalu, i jedan fini gospodin u autobusu ustade i ustupi mi mesto, jer je video da ću se verovatno srušiti. Sva ona vrata koja su mi se u životu otvorila, svaki pravi prijatelj ili potpuni neznanac koji mi se našao u problemu, i potapšao po ramenu, to je za mene vid "ljubavi" koju nam On pošalje. Ali mlada si, razmišljaćeš ti još o svemu ovome. Barem razmišljaš, to je izuzetno lepo i korisno. Samo nastavi. Idem ja da operem ove čaše, a i kasno je".

Ja ostadoh da blenem...da blenem u sebe, iznutra. No, nisam mogla više da mislim na tu temu. Setih se onoga što kažu kod nas "videćeš ti boga svoga", i dobro se ismejah . "Jesam, juče u metrou".


Pritom, pojma nisam imala da se Moša izjašnjava kao pravoslavac, budibogsnama.

Add caption